Njena plemenita lepota ravna je samo njenom daru da radi s merom i najteže teme. Novinarka Kurir televizije temelje ima u detinjstvu na Dorćolu, tradicionalnoj porodici, sjajnom mužu i dobroj deci.
Jovana Grgurević je garancija za odlične emisije o društvenim problemima. Zanat je ispekla u Tanjugu, na TV Politika, Pinku i Hepiju. Krase je ozbiljnost i suverenost, sa njima je prešla na novo radno mesto. Srećno je udata i majka dvoje dece.
Transferi novinara postali su sve češći. Bili ste jedno od zaštitnih lica Hepi TV i mislilo se da od Milomira Marića niko ne odlazi. Vi ste otišli. Da li vam je dobro na Kurir televiziji?
– Svako ide tamo gde mu je bolje, naravno da je mi je bolje u Kuriru. Nisam nikad sebe videla kao zaštitno lice bilo čega, tako da mi ne pada teško da promenim firmu. Firme imaju svoje vlasnike koji su uspešni privrednici a ja sam vlasnik mog života i gledam da uspešno raspolažem s njim.
Vaša emisija zove se “Ni pet, nišest”, verovatno aludirajući na vaš beskompromisan stav kad su u pitanju problemi društva. Da li je teško danas baviti se oštrim i direktnim novinarstvom?
– Nikad nije bilo lakše biti oštar i direktan, tačnije – da bi emisija imala gledanost traži se i arogancija. Nadam se da se polako vraća trend pristojnih, sporijih razgovora sa ljudima koji imaju nešto pametno i plemenito da kažu. Možda grešim ali polazim od sebe i sopstvene prezasićenosti besciljnim žustrim raspravama.
Gledaoci vas pamte kao ozbiljnu i temeljnu novinarku, poštuju vas. Kakav vam je sadašnji tim s kojim ćete pratiti brojne nevolje s kojima se sreću naši ljudi?
– Moj tim novinara, urednika i producenata godinama broji jednog jedinog člana, zove se Marija Kasalović. Uspeh je u mom neslaganju s njom, potpuno smo različite i svaki radni dan se svodi na neku raspravu. Iz tih rasprava izlazi prava tema, prava mera i pravi sagovornici. Nikako ne bih pristala na takvog saradnika da nismo ipak iste u najvažnijim stavovima, a to je odnos prema porodici i apsolutno odsustvo mržnje i zla po svim mogućim pitanjima i situacijama. Ko god je bio gost naših emisija zna da smo nas dve jak tim, da pokrivano ko zna koliko radnih mesta a i zabavlja ih spoj dve ovoliko različite osobe.
Rođena ste Beograđanka, sa Dorćola, iz “kruga dvojke”. Ispričali ste da ste spavali u krevetu svoje prabake. U kakvoj porodici ste odrasli?
– Od prababe Draginje Rašajski, baka Stare, naučila sam šta znači nedeljni ručak, kako izgleda dama i u kući i na ulici, kako treba da se izražavaš i još mnogo toga ali sve je uglavnom usvajala samo moja sestra. Baba i deda su imali štampariju u Strahinjića Bana u vreme kada tom ulicom skoro da nije bilo saobraćaja a kamoli kafića. Baba je radila je u štampariji ispred koje se okupljao ceo komšiluk u kom su živeli pravi mangupi, alfa muškarci, gospoda i divne žene. Nema više takvih ljudi a ja sam svesna privilegije da sam rasla među njima. Ljubav između babe i mene je ključna u mom životu i u tome ko i kakva sam danas. Deda je bio najpametniji i najispravniji čovek kojeg sam ikada upoznala iako je deo života ostavio u zatvorima – Golom Otoku i Svetom Grguru. Sigurno sam od njega najviše naučila, bila sam njegova mezimica i kad god naiđem na teže životne situacije, pokušavam da zamislim kako bi on postupio.
Gde su tu roditelji?
– Na sve to sam imala najboljeg tatu na svetu, bez preterivanja. Gde god da sam otišla s njim, sva deca su mu se radovala i često su dolazili kod nas zbog njega. Iako je i on veći deo života imao svoju firmu, bio zauzet i opterećen, često na putu, čim vidi decu za njega ništa drugo nije postojalo. I moje društvo je volelo da dolazi kod nas delom i zbog njega, pričao nam je o Londonu, Bombaju, Moskvi, kupovao karte za koncerte i sve je umeo da razume. Ovo je mali deo mog detinjstva, moje porodične prošlosti a nisam vam ništa rekla o njima. I sad sam bogata, imam mamu i sestru i sestrića i veliku familiju a na nama je da naša deca imaju isti ovaj osećaj o svojojporodici. Velike su to cipele.
Dorćol je tema mnogih velikih romana ali i domovina “Dorčolaca”. Šta najviše volite u ovom starom delu Beograda? Šta ne volite?
– Živeli smo ispred zgrada, sve generacije, neko na strani dvorišta a neko na ulici. Ljudi su iznosili stolicu ispred ulaza, družili se. Neću se usuditi više da ja pričam o tome jer su moji školski drugovi napravili bend ”Beogradski sindikat” i napisali sve o nama u svojim pesmama. A ne volim kada se neko poziva na to koja je generacija rođenih u Beogradu. Ta informacija mi ne govori o čoveku ništa osim da verovatno ima visok plafon i vlagu u zidovima. Posebno ne volim novu arhitekturu u Beogradu, staklene fasade, metalne konstrukcije. Te zgrade zovem ”bezdušnice” i nikada neću proći pored a da ne osetim gorčinu.
Pošto vas je legendarni Aleksandar Tijanić nazvao “srpskom Grejs Keli”, prosto se nameće pitanje: kakvi ste bili kao devojka, po čemu pamtite te dane?
– Vaspitana sam tako da ne smeš za sebe da pomisliš a kamoli da kažeš da si lepa. To se zvalo nevaspitanje, narcisoidnost, samoljublje ili površnost, a danas je poželjno i zove se samopouzdanje. Od Tijanićevog komplimenta sam tad doživela samo da se postidim.
U vrtiću i u prvom razredu sam upoznala četiri dečaka: Igora, Urša, Vukana i Lazu. Oni su i danas moje društvo samo smo se i okumili. Oni su po struci mesar, dizajner, programer i vozač, tako da moj privatan život nema temu medija ni u tragovima, čak ni sa koleginicama sa kojima sam se sprijateljila. Dugo smo bili deca, do velike mature smo igrali žmurke, sedeli na ćošku nesvesni da rastemo. Ne znam ni kad sam tačno postala devojka, verovatno kad sam počela da radim. Vrlo brzo, već sa 23 godine sam upoznala mog muža i poželela porodicu. Živeli smo zajedno godinama pre prvog deteta i tad smo se beskrajno dobro provodili. Eto, odgovor na vaše pitanje je da možda nikad nisam ni bila devojka, bila sam devojčica pa žena i nije mi žao. Nisam propustila ništa što bi mi se dopalo.
Udati ste za IT inženjera. Ako ništa drugo, za većinu njih važi pravilo da su dobri, mirni i posvećeni ljudi. Da li je i vaš suprug takav?
– Moj muž jeste IT inženjer ali ja sam ga upoznala kao muzičara, di-džeja, još dok je studirao. On je primorac, visok dva metra, sa dugom crnom kovrdžavom kosom, upadljivo lep i sjajno svira bas gitaru. U pravu ste da je dobar, miran i posvećen porodici ali on je i mnogo više od toga. I sad kad je prosedi tata, IT inženjer, ja se zapitam čime sam ga osvojila, zaslužila.
Znate li išta o njegovom poslu? Kodovi, frontend, bekend…
– Često me prijatelji i kolege zamole da im nešto pokažem, popravim, zato što je moj muž ajtijevac, i uvek imam isti odgovor: to znanje se ne prenosi intimnim odnosima. Vidim da znam malo više od mojih kolega i drugarica, ali je svet tehnike za mene nepoznat i odbojan.
Imate ćerku Luciju i sina Juga. Koliko se bavite decom u ovom zlosrećnom vremenu kad mora da se pazi na svaki dečji korak?
– Samo decom se i bavimo. Zbog njih i idemo na posao, karijere razvijamo onoliko koliko deca imaju koristi od toga. Imam sreću da volim moj posao, ali u slučaju da mi uzme snagu ili vreme na štetu dece, menjala bih posao – tako sam i postupila dva puta do sada. Deca su porasla, imaju svoje obaveze i svoje društvo, pa je potrebno manje vremena a više kontrole. Lucija ima zajednički jezik s Dadom, taj jezik je uglavnom muzički, tako da sam ja tu ”nadzorni organ” i ”gnjavator s maženjem”. Jug je porodični antidepresiv, bistar duh i njemu je potrebno naše vreme uglavnom za učenje, preslišavanje, opominjanje na obaveze. Pazimo na svaki njihov korak, tu pravimo propuste pa popravljamo… To je neminovno, ali oni jesu dobra deca, posebno s obzirom na vreme u kom odrastaju.
Imate li vremena da se bavite kućom, ili pomoć dolazi od najbližih?
– Imam vremena ali nemam snage koliko bih volela i koliko bi trebalo. Dado i ja smo dugo sve postizali sami i to kad su deca bila mala. Sad je moja mama glavna, a ja vikendom idem na pijacu, pustim pet mašina veša i kuvam nedeljni ručak. To mnogo volim, podseća me na vreme u kom sam ja odrasla.
Kao TV-lice koga ljudi svakodnevno gledaju, na šta posebno pazite kad je izgled u pitanju?
– Ne pazim ninašta osim na urednost i pristojnost. Fizički izgled je unapred izgubljena trka u kojoj skupljaš vrstu pažnje koja mi nikada neće trebati. Televizija ne bi trpela moj lični stil oblačenja tako da tu pravim kompromis.
Leave a Reply